Dekompresiona
terapija kičme

Kompjuterizovana spinalna neoperativna dekompresiona
terapija kičme. Kod pacijenata koji ne žele ili ne mogu da
se podvrgnu operaciji. Zaboravite na bolove u vratnom i
donjem delu kičme.

 

Dekompresiona terapija

Dekompresiona terapija kičme je nova metoda u Nišu i jugoistočnoj Srbiji za lečenje diskusa u vratnom i lumbosarkalnom delu kičme bez operacije

To je vid terapije prvenstveno za lecenje diskusa u vratnom i krsnom delu kicme kod pacijenata koji ne žele ili ne mogu da se podvrgnu operaciji. Bila je poznata i pre 50 godina, ali zbog neusavršene tehnike nije imala dugotrajnu primenu u medicini, tek poslednjih godina, zbog usavršene tehnike i kompjuterskih aparata, ušla je na „široka vrata“ u medicinu. Veoma je popularna u Americi , Evropi, a u bivšim republikama, najviše u Hrvatskoj. Posebno je dala dobre rezultate kod mladih osoba koji celo radno vreme provode u radu na kompjuteru, kao i kod mladih osoba sa diskusom u LS delu kicme.

Ova terapija stvara negativni pritisak i efekat vakuma u samom diskusu koji se nalazi izmedu dva prešljena i na taj nacin povlaci herniju unutar diska.

Vakum povecava cirkulaciju oko diska i tako leci upalni proces.

Vrši istezanje receptora u mišicima i ligamentima oko kicmenog stuba, smanjuje pritisak na medupršljenske zglobove i kicmene korenove i nerve povecavajuci pokretljivost kicme.

Zatim, odvaja tj., vrši separaciju pršljenova i povecava prostor izmedu njih, proširenje intravertebralnog foramena i ispravljanje krivina kicmenog stuba.

Ovakav princip delovanja smanjuje bol i omogucava lecenje diskusa bez operacije.

Dosadašnja klinicka ispitivanja pokazuju njenu efikasnost u 76-86% slucajeva, što predstavlja izuzetno veliki procenat uspešnosti ove terapije.

Koje su indikacije za promenu dekompresije

Diskus hernia,

bulging diskusa,

degeneracija diskusa,

polidiskopatija,

bol nakon operacije duskusa,

povreda kičme,

spondiloza i spondilartoza,

facet sindom,

lumbalni i cervikalni hronični bolni sindrom,

glavobolja,

vrtoglavica,

iskrivljena kičma kod dece

Šta je sve potrebno pre dekompresije

Neurološki pregled koji se obavlja u ordinaciji NEUROMEDIC

Tok dekompresije

Pacijent udobno leži na specijalnom krevetu, fiksiran specijalnim kaiševima preko grudnog koša i struka.

Prikljucen je na aparatu sa odredenim kompjuterskim programom koji vuce kicmeni stub odrednom jacinom sile .

Trajanje tretmana je 30 min.

Za vreme terapije pacijent je bez bolova.

Potrebno je 12 terapija koje se sprovode od ponedeljka do subote, a dalji protokol lecenja odredujemo na osnovu neuroloskog nalaza i stanja pacijenata.

Dosadašnja klinicka ispitivanja su pokazala efikasnost ove terapije u 76 do 85% slucajeva sa bolom u kicmi, prvenstveno kod pacijenata sa diskusom.

Kičmeni stub

Diskus hernia

Kicmeni stub je najznacajniji faktor u ocuvanju uspravnog položaja tela. Kicma je centralni potporni sistem tela, skelet-koštani deo je osnova, zglobovi dozvoljavaju pokrete, a mišici ih realizuju. Mišici održavaju vertikalni položaj kicme,omogucavaju njegove pokrete i štite kicmeni stub. Na kicmeni stub pripojeno je 140 mišica koji su svakodnevno izloženi velikom radu. Ukoliko mišicni balans nije ujednacen u dužini i snazi, njihovo naprezanje, kod iznenadnog okretanja trupa, naglog savijanja, mogu izazvati napetost, cija je posledica jak bolni grc, izmeštanje fasetnog zgloba ili cak može dovesti do diskus hernie. Snaga mišica koji drže naše telo je veoma bitna i ona utice na naše držanje, našu posturu. Loše držanje je jedan od najvažnijih razloga nastanka bola u ledima, prevashodno bola u krstima.

Izmedu kicmenih pršljenova nalaze se diskusi, elasticni nosaci težine koji obezbeduju pokret u svim pravcima. Diskusi su mekani, mogu se rastezati, amortizovati i ublažiti opterecenje. Medutim i ti pritisci bi i dalje bili veliki da mišici koji ne samo što kicmi pomažu u kretanju, vec svojom napetošcu, tonusom umanjuju opterecenje kicme. Diskusi su smešteni izmedu pršljenskih tela, oni amortizuju pokrete kicme, i zovemo ih još i vodenim jastucima zbog velikog procenta vode. Zaštitu im daju ligamenti koji su postavljeni sa strane.





Bez diskusa koštani segmenti naše kicme ne bi bili u stanju da izdrže napor koji je neophodan za njeno funkcionisanje. Diskus se sastoji iz unutrašnjeg mekanog dela (nucleus pulposus) i spoljašnjeg fibroznog prstena (annulus fibrozus). Diskusi brzo stare, dolazi do biohemijskih promena, najpre u mekanom, a zatim i fibroznom delu prstena. Diskus gubi visoki sadržaj vode, menjaju se njegova mehanicka svojstva, gubi elasticnost. Sve ovo dovodi do promena, dolazi do sekvestracije, cepanja i promena u nukleusu, fibrozni prsten postaje krt, pa kroz oslabljen prsten može doci do stvaranja izbocine ili protruzije diskusa što znaci da je jezgro diskusa u procesu istiskivanja iz svog ležišta, tj. da je rec o ispupcenju prstena koje može pritisnuti okolne strukture. Može se zatim desiti prolaps diska , znaci da se jezgro diska deformisalo i probilo prsten, iskliznulo iz svoje lože. I najteži stepen oštecenja je ekstruzija, znaci da je jezgro diskusa izašlo, te da se dobrim delom svoje mase nalazi u kicmenom kanalu gde se bori za prostor sa ligamentima, živcima i krvnim sudovima.

Diskus rano stari, degenerativni proces zahvata više pršljenova istovremeno. Na starenje kao proces ne možemo uticati, ali možemo na faktore koji ga nece ubrzati. Na ranu pojavu degenerativnih promena naše kicme uticu loše držanje, urodene ili stecne anomalije, deformiteti kicmenog stuba i donjih ekstremiteta koji remete statiku kicme. Gojaznost takode, jer trbušni mider trupa amortizuje oko 30% opterecenja kicme. Dugo sedenje, rad sa glavom u prinudnom položaju, ne prija našim diskusima, kako u krsnom tako i u vratnom delu kicme. Višesatni rad na racunaru, nekvalitetan nocni odmor, podizanje teškog tereta, sedenje duže vremena u jednom položaju mogu biti veliko opterecenje naše kicme. A diskus hernia kao bolest kicme može se desiti na bilo kom nivou kicme.

Medutim, postoje predilekciona mesta gde ove promene najcešce ocekujemo. Diskus hernija je najcešca u lumbalnom delu kicme u nivou segmenata L4/L5 i L5/S1, jer ova dva poslednja segmeta trpe najveci, kako staticki tako i dinamicki pritisak, a u vratnom delu kicme C5/C6 I C6/C7, na delu kicme gde vratna prelazi u grudni deo kicme gde je dinamicki najopterecenija. Diskus hernija u grudnom delu kicme je retka.

Spinalni diskovi zahtevaju stalno snabdevanje svežim kiseonikom i hranljivim materijama difuzijom kako bi ostali zdravi. Oni to dobijaju ukoliko postoji normalan pokret i mišicna snaga u kicmi. Pri pokretu disk”uvlaci tecnost punu kiseonika i hranljivih materija, a izbacuje štetne materije. Taj proces difuzije (usisavanja) tecnosti je u velikoj meri odreden unutrašnjim pritiskom diska. Taj mehanizam difuzije radi dobro dok diskovi nisu ošteceni , a pokretljivost kicme je normalna. Ali kad se disk ošteti, njegova sposobnost za održavanjem hidratacije nestaje, on postaje suv, lomljiv i degeneriše što dovodi do hronicnog bolnog sindroma.

Slabinska kičma

Bolesti lumboskralnog dela kicmenog stuba su mnogobrojne i uglavnom pocinju kao bol u krstima koji se može širiti u nogu (syndroma lumbale, lumboischialgia, išijas). Kod uznapredovale bolesti, a nekad i od samog pocetka, mogu se javiti znaci oštecenja pocetka nerava za noge (korena nerava-radikulopatije). Radikulopatije se manifestuju slabošcu i utrnulošcu nogu. Ako se javi utrnulost ona je najcešce lokalizovana na stopalu. (pacijentu trne unutrašnja ili spoljašnja strana stopala.) On takodje otežano hoda na prstima ili petama jednog ili oba stopala.

Neurološki deficiti mogu biti u vidu radikulopatije (oštecenje korena živaca za ruke zbog pristika na njih) ili sindroma kaude ekvine (oštecenje vecine korena živaca za noge i malu karlicu). Lumbalna radikulopatija se najcešce manifestuje: bolom koji se širi iz krsta, niz zadnji deo noge, do stopala; utrnulošcu i mravinjanjem najcešce u stopalu; slabošcu jedne ili više grupa mišica na jednoj ili obe noge, pracenih atrofijom mišica (najcešce su zahvaceni mišici potkolenice i slabije je pomeranje stopala). Sindrom kaude ekvine se najviše manifestuje slabošcu nogu, nevoljnim oticanjem mokrace i stolice, ili retencijom. Ovo je teško i veoma urgentno stanje. Ukoliko se javi neki od ovih simptoma pacijent ce biti upucen specijalisti neurologu koji ce ga detaljno neurološki pregledati i nakon toga odrediti dodatna ispitivanja. Najcešca dodatna ispitivanja su: rentgenski snimak dela kicme u raznim projekcijama; elektroneuromiografija (EMNG) kojom se odredjuje stanje živaca i mišica; somatosenzitivni evocirani potencijali (SSEP) kojim se odredjuje stanje kicmene moždine i živaca; snimak obolelog dela kicme magnetnom rezonancom (MR).

Ukoliko hronicni bol dugo traje on može postati bolest za sebe. U tim slucajevima, i kada se izleci uzrok bola, bol ostaje. Ovo se tumaci razlicitim trajnim promenama u nervnom sistemu (tkivima oko kicmenog stuba, korenu živca, cak i u mozgu). Do ovih promena dovodi primarni uzrok ali i dugotrajno trpljenje bola. Zbog toga je važno da se spreci da bol neprekidno traje duže od 3-6 meseci.

Vratna kičma

Bolesti vratnog dela kicmenog stuba su mnogobrojne i uglavnom pocinju razlicitim bolnim sindromima. Najcešce je prisutan bol u vratu sa ili bez širenja u glavu, rame i ruku (cervikalni sindrom-syndroma cervicale, sy cervicocephalicum, sy cervicobrachiale). Kod uznapredovale bolesti, a nekada i od samog pocetka, mogu se javiti znaci oštecenja kicmene moždine i/ili korena nerava (mijelopatije i radikulopatije). One se manifestuju slabošcu, utrnulošcu i nespretnošcu ruku i nogu. Cesto postoji i osecaj vrtoglavice i nestabilnosti, narocito pri nekim pokretima u vratu.

Neurološki deficiti mogu biti u vidu radikulopatije (oštecenje korena živaca za ruke zbog pristika na njih) ili mijelopatije (oštecenje vratnog dela kicmene moždine). Vratna radikulopatija se najcešce manifestuje: bolom koji se širi u rame i ruku; utrnulošcu i mravinjanjem najcešce u prstima šake;

slabošcu jedne ili više grupa mišica na jednoj ili obe ruke, pracenih atrofijom mišica. Mijelopatija se najviše manifestuje na nogama u vidu slabosti, nespretnosti i utrnulosti.





Spinalna dekompresija

Šta je spinalna dekompresija?
Spinalna dekompresija je revolucionarno nova tehnologija koja se primarno koristi u lecenju oštecenog diskusa u vratnom i lubosakralnom (krsnom) delu kicme. Spinalna dekompresija je jedini neoperativni tretman koji je efikasan kod teških slucajeva diskus hernia, degenerativnih bolesti zglobova, artritisa, stenoze (suženja kanala) i pritiska na korenove nerava. To je komforna neoperativna terapija za oslobadanje bolova u ledima, rukama i nogama. Spinalna dekompresija je glavna neinvazivna alternativa operaciji u SAD-u, gde se ovaj tretman najviše upotrebljava.

Koja oboljenja se mogu tretirati spinalnom dekompresijom?

Da li imate diskus herniju, multiple diskus hernije, degenerativne promene na diskusu, faset sindrom, ili neki drugi problem sa kicmom? Da li ste do sada imali tretman klasicnim metodama fizikalne terapije i ne osecate poboljšanje? Vi ste možda kadidat za spinalnu neoperativnu dekompresiju kicme. Spinalna dekompresija je efikasan tretman za oslobadanje nerava od mehanicke kompresije (prignjecenje korena spinalnog nerva)- bulging, prolaps ili hernijaciju diskusa, degenerativna oboljenja diskusa, sindrom zadnjih faseta, smanjenu pokretljivost, degenerativne bolesti zglobova.

Principi rada spinalne dekompresije

Putem ciklicnih faza disktrakcije i relaksacije, spinalni disk može biti izolovan i stavljen pod negativnim pritiskom izazivajuci time efekt vakuma unutar njega. Vakum postiže dve stvari. S mehanickog gledišta, ispupcenje koje je nastalo izvan normalnih granica diska može biti povuceno unutar diska putem vakuma stvorenog unutar tog diska. Takode vakum povecava krvni protok i tako sekundarno stimuliše oporavak. To dovodi do redukcije bola i regeneracije oštecenog dela kicme. Oslobadanje bola se takode postiže neurološkim putem zbog istezanja receptora u mekom tkivu i zbog disktrakcije zglobova. Zbog distrakcije i pozicioniranja dolazi do dekompresije spinalnih diskova i fasetnih zglobova.

Dekompresijom se može postici razmicanje apofiznih zglobova, smanjenje protruzije diskusa, istezanje mekog tkiva, relaksacija paravertebralne muskulature, pokretljivost zglobova. Distrakcijom apofiznih zglobova se smanjuje pritisak na zglobne površine, proširuju se medupršljenski otvori, tako da se smanjuje uklještenje i iritacija korenova kicmenih živaca i krvnih sudova i smanjuje bol.

Vertebralna dekompresija stimuliše relaksaciju paravertebralne muskulature. Izvodi se u ležecem položaju na ledima ili stomaku, razlicite dužine trajanja, intervala relaksacije, vucne sile. Pri intermitentnoj dekompresiji dolazi do istezanja mišica, ligamenata i fibroelasticnog tkiva što dovodi do smanjenja pritiska na nerve i krvne sudove a samim tim i do poboljšanja vaskularizacije i do povlacenja edema (otoka) do koga dovodi protruzija diskusa (mehanicka upala). Pri dekompresiji, stvara se ,,mali“ negativan pritisak koji aspiracionim mehanizmima utice na repoziciju prolabiranog nukleus pulpozusa. Takode spinalna dekompresija pomaže oštecenom diskusu da dobije hranljive materije iz krvotika stavljanjem tela u odredeni položaj na odredenom spinalnom segmentu i “pumpanjem” diska-što kicmeni pršljenovi inace i rade disku kada je sve u normalnom stanju. To “pumpanje” diska dovodi do izlaska toksina iz i omogucavaju hranljivim materijama da iz kapilara udu u disk.

DTS je narocito uspešna kod bolova u ledima, bolova u vratu, rukama, trnjenja ruku i nogu, bulginga (bubrenja) ili hernije diskusa, degenerativnih bolesti diska, u fazi rehabilitacije posle operacije diskus hernije, glavobolje i vrtoglavica kao posledice problema sa vratnom kicmom, kod skolioza.

Da li postoje klinicka istraživanja koja potvrduju efikasnost spinalne dekompresije?

PREMA STUDIJI U AMERICKOM CASOPISU O BOLU, DEKOMPRESIJSKA TERAPIJA POSTIŽE DOBRE REZULTATE KOD 95% PACIJENATA SA PROTRUZIJOM DISKA, 76% KOD PACIJENATA SA RUPTURIRANIM DISKOM (EKSTRUZIJOM) I FASETNIM ARTRITISOM.